Стогодишњица потписивања примирја у Великом рату
За мало више од месец дана навршиће се тачно сто година од потписивања
примирја између савезника и Немачке, које је означило уједно прекид непријатељстава и
крај рата.
Овај датум проглашен је као национални празник
у многим савезничким земљама, у знак сећања на страдале током рата.
Споразум између савезника и Немачке потписан је у
железничком вагону у Компијену, у Француској, у 3 сата ујутру, 11. новембра
1918. Ступао је на снагу за шест сати.
Топови су утихнули у једанаестом месецу,
једанаестог дана, у једанаест сати.
 |
| Након потписивања примирја |
Супротстављене армије на западном фронту
почеле су повлачење са својих позиција, а канадски војник Џорџ Лоренс Прајс се
сматра последњом жртвом Првог светског рата. Усмртио га је немачки снајпериста
у 10.58 часова, 11. новембра 1918.
 |
| Џорџ Лоренс Прајс |
После Другог
светског рата, назив празника је промењен као Дан сећања у земљама британског Комонвелта
и као Дан ветерана у САД. Дан примирја је остао званични празник у Француској и
Белгији. Зараћене стране у Првом светском рату мобилисале су око 70 милиона
војника, а према неким проценама страдало је приближно 20 милиона људи. Више од
10 милиона војника је погинуло, велика већина су били млади ожењени мушкарци
или нежење. Погинуо је велики број нижих официра. Звали су их „ изгубљена
генерација“, les sacrifies. Терет њихове војне службе пао је на њихове породице
и жене. Жене су за време рата радиле у фабрикама муниције, у канцеларијама,
бавиле су се многим занимањима која су им до тада била неприступачна: возиле су
трамваје, биле су директори или новинари. Промена се огледала у виду друштвеног
ослобађања – измене у моди, коса до рамена, пушење на јавним местима...
ипак, као најзначајније се издваја право
гласа за жене. Међутим, плаћена је огромна цена у друштвеном и психолошком
смислу.
Европа је била
пуна избеглица, углавном из Белгије, Галиције и Србије. Рећи да је у Европи
владао мир, ипак, било би претеривање.
Дан примирја у Србији
Дан примирја у Првом светском рату, 11. новембар, обележава
се као државни празник у Републици Србији. Народна скупштина Републике
Србије крајем 2011. године усвојила је измене Закона о државним и другим
празницима којим је предвиђено да се Дан примирја посебно обележава и да
обавезно буде нерадан дан. Дан примирја се свечано обележавао у Краљевини СХС и
Краљевини Југославији од 1919. до Другог светског рата.
 |
| Српска артиљерија код Ниша |
Краљевина Србија учествовала је у
Првом светском рату на страни сила Антанте. Ступила је у рат против
Аустроугарске и Централних сила 28. јула 1914. Године. Аустроугарска влада
објавила је рат Србији, а повод је био атентат Гаврила Принципа на
аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, у Сарајеву 28. јуна 1914.
У првој години рата српска војска је остварила прве савезничке победе над
аустроугарском војском на Церу и Колубари. Током 1915. пред инвазијом немачке,
Аусторугарске и Бугарске, не пристајући на капитулацију, српска влада и војска
се повлачила преко Албаније до острва
Крф, одакле је пребачена у Грчку,
на Солунски фронт, где је наставила борбе. Српске и савезничке снаге
пробиле су фронт, незадрживо напредовале и ослободиле територију Србије.
Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба,
Хрвата и Словенаца. Велику победу у Првом светском рату Србија је платила
великим жртвама.Током ратних операција и злочина непријатељских војника
страдало је између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово
трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.
Наталијина
рамонда као симбол Дана примирја
Овај
цвет је узет као главни мотив за Дан примирја управо због своје вишеструке
симболике.
 |
| краљица Наталија Обреновић |
 |
| Наталијина рамонда |
У
ботаници је ова биљка позната као цвет „феникс“
јер и када се потпуно осуши, уколико је залијете, може оживети. Њено
„поновно рађање“ повезује се са чињеницом да је и Србија успела да „ стане на
ноге“ након исцрпне борбе. Наталијина рамонда добила је име по краљици Наталији
Обреновић. Углавном расте на истоку Србије, али и на планини Ниџе, чији је
највиши врх Кајмакчалан, поприште славне битке у Првом светском рату, где су се
борили наши војници под командом војводе Живојина Мишића.
Ову
биљку је открио доктор Сава Петровић у околини Ниша још давне 1884. године. Спада
у угрожену врсту у нашој земљи и чува се у Ботаничкој башти у Београду.
 |
Драгутин
Матић- српски војни извиђач, познатији као „Око соколово“
|
Приредила: наставница историје Јелена Ћатић
Нема коментара:
Постави коментар