Пролећни
сонет
Сунце се стидљиво са облака скрило
Несигурно своје зраке кроз њих следи.
Пролеће, пролеће,
драго моје мило,
Никако да зима оде и избледи.
Висибаба главу стидљиво повија
Као да се боји хладног ветра, снега,
Својим телом маше, листом се извија,
Превариће она хладноћу са брега.
Дођи нам, пролеће, хајде, кад те молим,
Отвори нам небо и сунца зрак нам дај,
Поспи нас топлином, шаљи нам сунчев сјај.
Ко змај на крилима донеси нам сунца,
Осветли нам душу, шарај наша срца,
Све нека се буди, пролеће нам куца!
Алекса Милановић 6/1
