Подсетимо се рада наше другарице Тамаре Стојилковић која је освојила 1. место на Фестивалу ,,Пролећне риме, ноте и слике"
Сјај
у оку
Данас
сам запловила у корице неке старе прашњаве књиге. Отвориле су ми се њене
странице и преко ситно и густо куцаних редова угледала сам стару и избледелу
фотографију. На њој је била непозната жена. Фотографија је била црно-бела,
рубови су били исечени рецкавим маказама. На полеђини мастилом исписан датум.
Тада нисам ни била рођена.
Заиста
не знам ни сада зашто сам се тако предано загледала у лик те непознате даме.
Шта ме је привукло да држим ту слику дуго на свом длану?
На први
поглед била је то обична госпођа из раних седамдесетих година прошлог века.
Тамнија коса уредно увијена у пунђу, златне наушнице у облику сузе која клизи
низ образ, уредно закопчана кошуља са чудно дугим шпицевима на крагни. Огрлица
са малим медаљоном.
Када ми се поглед зауставио на њеним очима, ту је и остао. Што
сам је дуже гледала, некако ми је све била блискија. Њене очи су је одале. У
очима одсјај. Боју очију не препознајем, али она је мање битна од намере која
избија из њих. Загледане су у даљину, у њима поиграва светлост. Младост се
угасила, али су јој очи још увек младе. Схватам да је то времешна госпођа и не
може да ме завара својом строгом одећом. У мислима почиње да ми се развија
читава прича о њој. Нико у тим годинама не изгледа срећан и не сија му тако
искра ока – осим ако није вољен. Ова жена је била вољена. У њеној зеници се
скупила сва љубав овога света. Имам утисак да је пристала да овековечи себе и
свој лик само зато да би се видело шта је њу тако дуго одржало. У младости се
потпуно предала нечијој искреној љубави, нечије руке су је верно грлиле, нечије
усне су је предано љубиле. Увек је држана као мало воде на длану, никада није
била повређена, а и ако јесте, исход је
увек ишао у њену корист.
Гледа у
даљину право у вољену особу. Није уопше важно да ли је тај човек био у том
трену испред ње. Она је била загледана у њега ма где био он. Између њих се тако
ствара неискидива нит која их повезује вечно. Та нит превазилази и простор и
време. Љубав је држала ову даму на висини живота и све време је хранила и
појила искреношћу и истрајношћу. Само овакво задовољно око може дуго да траје.
Сјај у њеном оку је био неописив. Она се оком смешила некоме далеко. Њу је
љубав подигла у небеске просторе, отворила јој непрегледне видике бесконачних
предела. За њу није постојала граница.
Узела
сам ту фотографију и ставила међу своје. Не знам која је то жена, али знам да
желим такав сјај у свом оку. Гледаћу је често и тако задати себи каву љубав
желим. Искрену, праву, вечну. Желим да волим и будем вољена као она.
Тамара Стојилковић 8/2
Нема коментара:
Постави коментар