Пролећни сонет

Пролећни сонет

Сунце се стидљиво са облака скрило

Несигурно своје зраке кроз њих следи.

Пролеће, пролеће,  драго моје мило,

Никако да зима оде и избледи.

Висибаба главу стидљиво повија

Као да се боји хладног ветра, снега,

Својим телом маше, листом се извија,

Превариће она хладноћу са брега.

Дођи нам, пролеће, хајде, кад те молим,

Отвори нам небо и сунца зрак нам дај,

Поспи нас топлином, шаљи нам сунчев сјај.

Ко змај на крилима донеси нам сунца,

Осветли нам душу, шарај наша срца,

Све нека се буди, пролеће нам куца!

Алекса Милановић 6/1

Моја најљубавнија прича

Моја најљубавнија прича

Љубав се моја родила. Тек је изашла и тек стала на ноге, а толико је јака као да је ту од давнина. Осећам је у целом телу, осећам је у очима, а у њима нисам само ја. У мојим очима су и твоје очи, оне гледају у моје срце и моју душу. Клизи твој поглед кроз мене и окреће ме потпуно. Ја тако улазим у тебе, а ти кроз мене видиш сваку моју мисао.

Зовеш се Снежана. Као да си од пахуља саткана, твоје тело је тако крхко, али ти је срце снажно и постојано. Твоје усне су тако влажне и топе се кад их пољубим. Осећам да нестају кад их дотакнем и тада полако упадам у дубине твоје душе, тако се у једно биће спајамо.

Ниси случајно добила такво име. То су се укрстиле више силе предући тајну и правећи од твог имена пут којим сам ја ходао свих ових година. Ходао сам право ка теби, ишао твојој љубави у сусрет, а нисам ни знао да ме на крају тог пута чекаш ти. Дотакнувши те, опила ме чистота твоје душе и белина твојих дланова. Ту сам застао. И остао. Предао сам се том љубавном милом понору кроз који падам и сад. Не знам више за себе, али знам за тебе и нас - и то је довољно. Ја без тебе не постојим. Ти и ја смо једно и заувек ће тако остати.

Као изгубљен сам путник када ниси поред мене. Твој поглед ме греје, осећам се под њим у огњу, а кад ми се осмехну твоје медне усне, моје руке саме ка твојима прилазе. Дланови моји почну да се отварају и хрлим ка теби и твом загрљају. Срце тад добија крила, чујем сваки његов откуцај и трепет. Желим да осмислим најљубавнију реч којом бих описао оно што осећам, али такве речи нема. Бојим се да не покварим милину и да не разрушим тајанственост која се разаткала између нас. Усне се отварају, тело покушава да изговори неку реч, али гласа нема. Не постоји тако нежна и искрена реч која може уз нашу љубав да се пришије. Само из мог срца испливавају осећања и попут слободног делфина плове и урањају до твојих дубина. Ти ме упијаш и разумеш мој неми говор. Теби реч није потребна. Одавно си ме разумела и у себе упила. Желим да од снега у твом имену направим ледник који се неће никад отопити и у том ћемо се сјају ти и ја огледати.

Љубав се моја тек родила, а толико је јака и велика као да је ту од давнина. Ја сам миран и вољен. То је довољно.

Димитрије Ђорђевић 8/2

Моја учитељица

ЛИЧНОСТ КОЈУ ПОСЕБНО ВОЛИМ И ПОШТУЈЕМ

Док лежим у кревету , чујем како пролећна киша прекида свечану ноћну тишину. Лежим, гледам сенке на зиду и размишљам.

Мисли су ми везане за једно биће, које бескрајно волим и поштујем. То је моја разумна, поштена и скромна учитељица, Нада Луковић. Кад помислим на њу, у мени се пробуде нежна осећања. Са радошћу дочекам полазак у школу јер знам да ће ме тамо сачекати њен осмех. Она зрачи добротом, која испуњава целу учионицу. Моја учитељица је посебна јер се с љубављу односи према нама. Труди се да постанемо добри и поштени људи. Јако ми је жао кад приметим да је због нечега тужна, или када је моји несташни другови ненамерно повреде. Уме да се нашали са нама, а наше несташлуке са осмехом дочека.

Време брзо пролази, и ускоро ћемо се растати. Учитељица ће у пензију, а ми у нове разреде. Ражалостим се сваки пут кад помислим на будуће дане. Моја љубав према њој остаће безгранична.

Моја учитељица зна добро

ко како дише.

Научила нас како се

чита и пише...

Кад неко од нас плаче

она грли још јаче.

Када неког од нас нешто заболи,

она, као мама

још више нас воли.

Митра Георгијев, 4.разр.